555555

Kroz naš život smenjuje se mnogi ljudi. Većina njih ode nekim svojim stazama, ali porodica i prijatelji uvek ostaju. I baš jedno takvo prijateljstvo, ono iz đačkih klupa, živi i danas pune 43 godine.

Kažu da je dečje drugarstvo najiskrenije, jer su deca čista i iskrena bića i kada vole, to rade svim srcem. Zato su takva drugarstva drugačija, pa iako prolaze kroz niz prepreka i iskušenja ipak opstaju. Mnogi kažu da su to prijateljstva za ceo život, a i ukoliko nekada prestanu, nikada ih ne zaboravimo. Jedno takvo drugarstvo nije prestalo, ni zaboravljeno pune 43 godine.

Te davne 1976. godine formirano je odeljenje 1/1 u Osnovnoj školi Dimitrije Tucović, kod učiteljice Desanke Dukić. U početku sramežljivi, a kako vreme odmiče sve nestašniji i odvažniji, đaci ovog odeljenja brzo su postali družina ili kako se to danas kaže ekipa. Pamti ova generacija strog, ali pravedan lik učiteljice Dese, njeno “postrojavanje” ispred đačke table kada je ne sačekaju u klupama. Pamte i razrednu Macu i njene blage prekore kada vrag odnese šalu… Tih 8 godina bilo je dovoljno da za ove, sada odrasle ljude, prijateljstvo postane večito.

U godinama nakon osnovne i srednje škole, susreti su bili periodični, uglavnom kada su se obeležavale godišnjice mature. Najpre 10, pa 20, 30, 35…ali kako su godine prolazile, umesto zaborava, ovi sada pedesetogodišnjaci postajali su sve bliskiji. I nisu bitni kilometri i daljine, ni gradovi i države. Bilo je važno samo odrediti datum i druženje može da počne…sve do jutra. Kako pre 5 godina tako i nedavno na pikniku u Kamenici kod domaćina Gagija Vidosavljevića. Ni uporna kiša nije sprečila da se ori pesma iz grla čak 26 vršnjaka sa toliko energije da bi im i mlađi pozavideli, uz neizbežni vatromet u sitne sate. Emocije na licima svakog od njih, jer su uspeli da od zaborava sačuvaju sve one nekadašnje zajedničke trenutke.

 

“Većina nas živi i radi u Kraljevu, ali nekoliko naših drugara je već godinama u Beogradu, dok su dve školske drugarice u Londonu, jedna u dalekoj Kanadi. Svako je na svoj način uspeo u životu. Ima među nama i pravnika, ekonomista, novinara, profesora, političara, uspešnih samostalnih privrednika i tako dalje. Nije bitno ko se čime bavi, bitno je da smo svi izrasli u dobre ljude i da se međusnobno posle 43 godine na ovaj način družimo, rekla je Olivera Rakočević, zaposlena u Zavodu za zaštitu spomenika kulture.

I zaista jesu posebni, kako sebe nazivaju “Legends from Dimitrije”. Izazivaju divljenje kod većine školskih drugova iz ostalih odeljenja, jer su jedino oni, na ovaj način, održali tradiciju okupljanja.

“Čuveno je i jedinstveno ovo naše odeljenje, jer u svetu još uvek nije pronađeno nijedno drugo 8/1 kao ovo iz Dimitrija. Okupili smo se u ovom kišovitom danu sa fantastičnim raspoloženjem da životne priče, velika ljubav i jedinstveni talenat, koje upravo ovo 8/1 čini tako jedninstvenim, odzvone ovim planinama, ovim prostorom i ovim regionom, Nastavljamo i dalje da se viđamo i družimo, obeležavajuće dve veoma bitne stvari u životu, a to je da jako važno biti obrazovan i školovan i drugo da je važno imati ovakve prijatelje uz sebe, kaže Srđan Staletović, šef EU Info Centra, Beograd.

Nije Kanada daleko kada imaš zbog koga doći, kaže Ivana Popović, profesor violine, kompozitor, izvođač i kantautor, čiji album je izdat za srpsko i kanadsko tržište:  

“Dolazim iz Kanade svakog leta, najviše zbog tradicionalnog okupljanja našeg odeljenja. To mi je zaista omiljeni događaj. Uživam u društvu svojih drugara iz osbnovne škole, rekla je Popovićeva.

I pored svih svojih obaveza koje ima kao menadžer grada Beograda, Goran Vesić ne propušta priliku da se vidi sa svojim školskim drugovima:

“Nije bilo lepšeg mesta, od ovog ovde na obroncima Goča, da se okupimo ponovo i da pričamo o tome kako smo živeli pre 35 godina, kako smo se družili i kako nam je bilo lepo. Na neki način smo se vratili u naše detinjstvo, a kad dođete u ove godine onda shvatite da su to ipak najlepše godine u životu”, utisak je Gorana Vesića.

“Drago mi je da smo se ponovo okupili samo mesec i po dana nakon obleležavanja 35 godina male mature. Mislim da po tome i jesmo jedinstveni, jer nam je gotovo imperativ da se samo naše odeljenje okuplja posle velikih žurki u restoranu. Ta ljubav i sloga među nama me fascinira, uvek smo jedni uz druge kada zatreba, i u dobru i u zlu, podelila je svoju radost zbog susreta sa svojim drugovima iz školske klupe Maja Dugalić, vaspitač u SOS Dečjem selu. 

I zaista su ovi ljudi objasnili svima da se za pravo prijateljstvo uvek nađe vremena, očuvati ga prava je vrlina i ko za prijatelja nađe vremena, pronašao je put do sreće. Taj put sreće, daće Bog, vodiće ih do narednog susreta koji planiraju već iduće godine.

                                                                                                                                         ANĐELKA PLANOJEVIĆ