И даље не могу да верујем шта се догодило, још сам у шоку, као и сви наши чланови. Ништа није наговештавало да ће се једно лепо вече у Мрчајевцима завршити на овакав, трагичан начин. Не могу ни да претпоставим шта је узрок Вељкове смрти, то ће показати обдукција. Шта год да је у питању, њега ништа више, на жалост, не може да врати.

Овако, на искрен и емотиван начин, Игор Гудић, руководилац КУД „Краљевачка ризница“ чији је несрећни млади фрулаш Вељко Ратковић (21) био повремени члан, говори о изненадној смрти младића током фолклорног наступа на „Купусијади“ у Мрчајевцима која је потресла становнике Краљева.

– Све је ишло уобичајеним током, на бини су се смењивали учесници културно-уметничког програма. Вељко се током наступа нашег ансамбла свирајући фрулу одједном срушио на под. Убрзо је стигла хитна помоћ и он је превежен у Чачанску болницу. Вест да је преминуо све нас је шокирала – додаје Гудић.

Према његовим речима, док је ишао у средњу школу Вељко је био редован члан оркесатра КУД „Краљевачка ризница“, али је током минуле две године ретко долазио на пробе, а наступао је по потреби и позиву, баш као и те кобне вечери у Мрчајевцима.

– Никада није било баш никаквих проблема и о њему могу само све најбоље да кажем – додаје Гудић.

Из стана у приземљу зграде у краљевачкој Доситејевој улици где је трагично преминули Вељко живео са својом баком Љиљаном, чују се тихи јецаји. Неутешна бака не скрива сузе и бол за својим унуком са којим је заједно живела 15 година.

– Након што му је преминула мајка, добила сам старатељство над мојим Вељком јер тада његов отац није био у могућности да се брине о њему. И лепо смо живели, лепо се слагали, а сада остајем да самујем међу четири зида. Зашто је његово срце престало да куца, не знам одговор – тешко говори Љиљана Ратковић.

У основној школи Вељко је, додаје његова бака, био вуковац, а потом је завршио Електро-саобраћајно техничку школу „Никола Тесла“ у Краљеву, а ишао је и у музичку школу. Факултет није уписао јер није било довољно новца за самофинансирајуће студије.

– Радио је повремене послове, углавном нешто преко рачунара. Живели смо од моје пензијице. Често је ишао и код друге баке…Био је добар и вредан младић, скроман пре свега, волео је спорт и кошарку. Ништа ме више не питајте, срце ће ми препући – јецајући и стежући Вељкове фотографије бака Љиљана моли за разумевање. – Ево, ово су слике када је постао пунолетан… И, шта ми сада преостаје, само да гледам у слике мог доброг дечака када више никада нећу моћи да загрлим.


Комшије Ратковића са неверицом су дочекали вест о Вељковој изненадној смрти. О њему, истичу, нико не може ружну реч да каже.

– Имао је тешко детињство, рано је остао без мајке о чијој се смрти тада свашта причало. Растао је са баком, чували су се међусобно. Много ми је жао тог доброг младића, ето баш пре неки дан смо причали о томе да ли ће кошаркаши Партизана успети да се врате у „Евролигу“. Волео је кошарку, Богдановића посебно, навијао  за црно-беле – ширећи руке каже један од комшија. – Туга и то велика, оде младић пред којим је тек био живот…