Драган ХАМОВИЋ

Поводом припреме програма за обележњавање 80. годишњице нацистичког стрељања талаца у Краљеву октобра 1941. године, др Драган Хамовић, књижевник и научни саветник Института за књижевност и уметност у Београду, упутио је отворено писмо јавности „мање мотивисано личним разлозима, а више уверењем да је његов повод симптом нечега недопустивог у савременој јавној свести и поступању“.

– Поему „Присутни грађани“ написао сам као предложак за драмско извођење на краљевачком стратишту. Наруџбину помоћника градоначеника, песника Милоша Милишића, прихватио сам радо и безусловно, јер сам од раније писао о тој великој, тешкој, али и довољно личној теми. Основна ауторска намера била је да масовно стрељање не посматрам као изоловани догађај, него да га повежем са другим страшним траговима окупације и грађанског рата у нашој земљи и раздора међу нашим народом – наводи др Хамовић. – Текст сам, у основи завршен, средином априла послао наручиоцу и тада је прихваћен без примедаба. Затим, рукопис је предат редитељу на сценску адаптацију, са којом сам се сагласио, уз мање корекције.

Хамовић у свом писму поред осталог додаје да је „крајем јуна, аутор адаптације, у присуству наручиоца текста, изрекао благу резерву према могућим реакцијама на стихове чији је предложак сведочење поратног шефа Озне за Краљево, Ратка Дражевића. Остарели револуционар је, наиме, пред свој животни крај, јавно признао да је у подруму старе зграде у улици Цара Душана остала ручним бомбама затрпана гомила лешева, већином невиних људи и да је на том месту доцније подигнута вишеспратница“. 

– А у тој новоградњи, на том месту, живео сам четврт века. Окидач за настанак песме „Тајна краљевачког Белог двора“, уграђене у поему „Присутни грађани“, био је управо коментар поменутог актера ликвидације: „Дан-данас у тој згради живи 500-600 људи, а нико не зна колико је невиних, искрених демократа, уграђено у њене темеље, само зато што нису били по укусу нас комуниста…“. Ни ја то нисам знао, све до читања докумената и сведочења у монографији „Време зла у краљевачком крају 1941. и после ослобођења 1944. године“, историчара Драгана Драшковића. Отад се напросто нисам могао оглушити о те мучне факте из ширег контекста теме краљевачког страдања у Другом светском рату, чија се прва и најцрња епизода збила средином октобра 1941. године. Објаснио сам да је тематика злочина „У име народа“ последњих деценија предмет озбиљних истраживања. Размере револуционарног терора, за време и после Другог светског рата, више нико озбиљан и честит не доводи у питање. Очито, објашњења нису вредела.

Поред свега тога, наглашава др Хамовић, „актуелни политички чиниоци Краљева, крајем јула, одлучују да се ови стихови цензуришу, да не сметају и не изазивају реакције СУБНОР и левих коалиционих партнера“. 

– Добронамерно сам, изнова, скренуо пажњу да је таква обазривост посве излишна, будући да је у јавности давно успостављена реална слика о реченом периоду и скинути табуи епохе титоизма. И нисам пристао на накнадна условљавања и скраћења текста, нарочито она окоштале идеолошке врсте. Ова тема значи ми много више од сваке политичке или материјалне калкулације. Нису, значи, били спорни стихови као стихови, нити њихова документованост у историји, него је одједном постало спорно помињање теме револуционарног терора, уочи очекиваних избора – стоји поред осталог у отвореном писму јавности – О коначној одлуци надлежних да одбаце наручен па прихваћен текст, уколико таква одлука формално и постоји, дознао сам посредно. Поема ће свакако доспети до читалаца, макар и малобројних. До шире, телевизијске публике и учесника комеморације, неће. Али ће остати запис, као и ово сведочење. Овакав случај не сме да остане између четири зида и нешто више пари ушију.


– Остаје да видимо да ли ће отпасти и други део договора, не папиром формализованог, него договора на реч и на образ, о издавању збирке „Присутни грађани“, како би читаоци могли да просуде о поеми и о песми „Тајна краљевачког Белог двора“. Спорна песма је, иначе, засебно и објављена у часопису „Повеља“ – додаје др Хамовић.


– Високо ценећи књижевно дело Драгана Хамовића, замолио сам га да напише поему о стрељању у Краљеву октобра 1941. године, чију осамдесетогодишњицу ове године обележавамо. Ван сваке сумње, он је то урадио на себи својственом стваралачком нивоу и, како је и сам навео, „Краљевачко позориште“ је, средином лета, крануло у адаптацију текста и припрему за извођење на стратишту, на којем су, према најновијим истраживањима, војници Вермахта зверски убили око 2.200 недужних људи – наглашава Милош Милишић, помоћник градоначелника за културне манифестације и председник Одбора за обележавање осамдестогодишњице стрељања у Краљеву. – Локална самоуправа је обезбедила новац да се Хамовићева поема откупи и да Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ штампа ово дело. Због пијетета према невиним жртвама и годишњици најважнијег и најстрашнијег датума у историји Краљева, о (могућим) реакцијама појединих странака и удружења, у овом тренутку не могу, а и не желим, да говорим.


У знак одмазде немачки окупатори су за само неколико октобарских дана 1941. године у Краљеву стрељали више од две хиљаде невиних цивила, тадашњих житеља, као и бројне избеглице из свих крајева Југославије, а највише из Словеније које су, прогоњене од окупатора, уточиште нашле у граду на Ибру. Годишњица овог фашистичког злочина у Краљеву се сваке године обележава низом пригодних манифестација, од којих је централна 14. октобра на Гробљу стрељаних. На тај дан, након комеморативне седнице Скупштине града, полагања венаца, православног парастоса и обраћања градоначелника, уобичајено следи поетско-сценски програм.