selo#gracac#mesto#udesaУ саобраћајном удесу који се под још неразјашњеним околностима догодио синоћ, око 22 сата, на локалном путу у селу Грачац, погинули су Петар Н.(16) из овог села и Алекса Г.(17) из краљевачког приградског насеља Рибница.

Како се претрпоставља, до несреће је дошло када су њих двојица, возећи се мотором „јамаха“ од 125 кубика, највероватније због непрелигаођене брзине изгубили контролу над возилом, слетели у канал крај пута и потом снажно ударили у оближњу ограду. Према незваничним информацијама Алекса, који је управљао мотором, на месту је преминуо, док је његов другар Петар повредама подлегао два сата касније у Општој болници „Студеница“ у Краљеву.

Према причи њихових другара и рођака, два средњошколца, Алекса ученик Електротехничке саобраћајне школе „Никола Тесла“ у Краљеву, и Петар, ђак Техничке школе у Трстенику, те су се кобне вечери возикали од оближњих Отрока до Грачаца мотором који су позајмили од једног другара и са само једном кацигом. Петар је, како кажу, мотоциклe возио још од малих ногу, док је Алекса први пут сео за управљач мотора.

– Били смо у посети код рођака у Грачацу, код моје сестре, а Алексине тетке. Он је отишао до Отрока да се види са другарима, код балона где се његови вршњаци окупљају. Возикао се мотором са Петром, а зашто је одлучио да он седне за волан када то никада пре није урадио, ни сам не знам. Несрећа се догодила готово у тренуцима када смо га већ звали да кренемо кући – овако се кобне ноћи тешко присећа Алексин отац, Томислав Г. примајући изјаве саучешћа од рођака, комшија и пријатеља.

Према његовим речима, Алексина мајка као да је предосетила шта ће се догодити, па је пре несреће свог сина неколико пута опомињала да ни случајно не покушава да он управља мотором. 

– Није је послушао… Када сам видео да их дуже нема и да је пројурила хитна помоћ ноге су ми се одсекле – додаје Томислав. – Обистиниле су се црне слутње, трагедија се догодила на петсто-шесто метара од сестрине куће.

Туга, бол и сузе и у породици трагично настрадалог Петра Н. У дворишту породичне куће у Грачацу затичемо рођаке, комшије и његове школске другаре. 

– Изгубих унука, мог доброг Прекија, шта више да вам кажем…Родитељи одоше у болницу да обаве папирологију, а другари само пристижу. Нико не може да верује да се ово догодило. Нема више мог доброг дечака кога је цело село волело. Мајка Данка га је држала у наручју попсле несреће. Био је жив, али тешко повређен. Преминуо је у болници  – јецајући нам прича Петрова бака Митра Н.

Његови другари тихо додају да је Петар обожавао моторе и да је био вешт у управљању овим двоточкашима.

– Да је он возио, можда се трагедија не би догодила – готово у глас кажу другари. – И он и Алекса били су добри момци. Без њих, за нас више ништа неће бити исто.

Више детаља о овом удесу, као и околностима под којима се догодио биће познато после истраге која је у току и обдукције тела настрадалих младића. Тек тада знаће се и време сахране њихових посмртних остатака.


– Мајка је Алексу звала три пута, али се он није јављао. Његов друг Петар био је недоступан. Кренули смо путем према Отроцима да видимо где су и мимиошли се са возилом хитне помоћи. Код места несреће већ се направила колона. Видели смо мотор на друму, а пристуни рекоше да је један дечак Перо, а да другог не познају. Пао сам на колена слутећи на најгоре – прича Алексин старији брат Александар. – Код балона нам рекоше да је Алекса узео мотор да се провоза са Петром, тада ми је било јасно да су имали удес.